Wir Sind Helden

Bio jednom jedan sasvim mali, beli grad. Beli, jer je sve u njemu bilo jasno kao dan. Grad je bio toliko mali, da je bio najveće moguće selo.

Sve se tu znalo, nije svako znao svakoga, ali su malo­građani lako mogli prepoznati strance. Stranci nisu bili belo­građani. I niko ne voli strance. Bilo je puno stranaca u malom belom gradu. Svaki je malo­građanin bio isti, ali su svi stranci bili strani na neki sebi svojstven način. Svakog je stranca neka priča naterala da tu dođe. Neki su bili čak i rođeni u malom gradu, pa su ih ipak smatrali za strance. I belo­građani su se bunili protiv takvih.

Dođoši su bili skloni umetnosti. Nisu baš bili racionalni kao malo­građani. Jedan stranac, nekakav glumac, mršav od gladi i gladan od rada, hteo je u lokalnom pozorištu postaviti predstavu po kafkinoj pripovetki “umetnik u gladovanju”. Ne bi se verno držao književnog predloška, više bi mu dao na alegoričnosti, ali glavonje po pozorištima nisu htele ni da čuju: “kafka je depresivan” govorili su: “ko bi to hteo da gleda”!

A divno je to umetnik zamislio. Pojavio bi se na sceni onako mršav, unisexualan, u uskoj crnoj odeći, sa drastičnom šminkom na licu, i pričao publici kako za mlade umetnike nema mesta u malo­gradu. Nema posla, a nema ni neke inspiracije. Pa mladi umetnici gladuju i gastronomski, a i kreativno…

Bila je nova godina. To je jedan dan, koji se od svih ostalih razlikuje po tome što svi malo­građani izađu na malo­gradski trg, piju do nesvesti, pevaju najgore pesme koje su u poslednje vreme doživele hit status, i veruju kako će se sve promeniti, bez nekog vidljivog razloga.

Umetnik je to veče bio odveć tužan da bi se pridružio opštoj terevenki. Izveo je predstavu samom sebi, u svojoj kući. Nikada nije ni voleo novu godinu, ali ova je bila osobito loša. Baš toga dana raskinuo je sa devojkom, sa kojom je bio već godinama. Bili su jako bliski, jako su se voleli, razumeli. Ali nije bilo vajde. On je dobio vizu, i otići će daleko. Negde gde ne zna nikoga, negde gde ga niko neće razumeti, i to ne samo zbog jezika i drugačije kulture, već i zato što ona neće biti tu. Ko će da ga razume ako neće ona. A ona ne može sa njim. To je kraj puta za njih dvoje.

Uostalom, i tako im nije išlo…

Sav skrhan sedeo je u mraku, ispred ogledala, mogao je videti samo delove svog lica, onoliko koliko je ulična svetiljka kroz krošnju, kroz prozor osvetljavala. Jedna suzica se slila niz obraz načinivši time novu šaru na njegovom licu.

Razmišljao je kako da se našminka a da izgleda tako pod bilo kojim svetlom, sa sve suzicom koja je sebi sprala put na njegovom licu. Iz misli ga je trgnuo zvuk sa ulice

Grupica malo-građana pijana od ljubavi i nove godine, teturala se putem. I ispred umetnikove kuće, naletela na malog stranca. Pošto su bili dobro raspoloženi, a i brojniji, upitaše stranca: “zašto si ovde, zašto ne ideš kući?” Mali stranac htede izvrdati, i belo-građani ga stadoše ćuškati. Vikali su: “idi kući” pitali su ga zašto je došao, rekli su: “vi varvari, niste nam potrebni, zašto dolazite?” Mali stranac, suočen sa situacijom toliko većom od razuma i ne shvatajući dimenzije izmeta u kome se našao, reče: “pa to je dobro što mi dolazimo, vaš je grad toliko mali, da je zapravo selo, mi se nagomilavamo, pa grad biva veći, i manje selo, ta niste grad samo zato što se ta reč čuje kad se izgovori ime vašeg mesta, a i vaš je karakter toliko oslabljen i loš, da treba da se radujete što dolazi nova krv da vas osveži.” Malo-građanima se svidela jedino reč krv, pa jedan mlatnu malog stranca. On jauknu i zakloni glavu rukama. Shvatahući svoju nadmoć, belo-građani stadoše šutirati malog stranca, koji se nije usudio pružati otpor.

Već je pao na ulicu kad mu do svesti dopre vrisak za koji nije bio siguran da je njegov. U trenutku je shvatio da ga više ne udaraju, a čuo je udarce. Pomislio je da je mrtav, pa je otvorio oči, ali one su bile pune krvi i nije mogao mnogo videti.

Malo-grđani su urlali i bežali, a čudna tanušna crna prilika bez lica ih je umirila bejzbol palicom. Ubrzo nakon što su se malo-građani razbežali, prilika priđe malom strancu i dade mu maramicu, ali nestade u crnom noćnom vazduhu, čim se začuše policijske sirene.

Mali stranac je prebačen u gradsku bolnicu gde su ga zakrpili. Biće dobro. Bar fizički. Policija je nervozna, jer nije poverovala u priču o super heroju, koji izranja iz mraka, i spašava nedužne. Čak su rekli da je super heroj “čovek-noć” prekršio zakon, i da nasrtaj na nenaoružanu grupu, bejzbol palicom, ne spada u samoodbranu, ili odbranu u ovom slučaju.

Novinari su s druge strane bili oduševljeni. Pisani su hvalospevi o misterioznom junaku koji ostvaruje pravdu, kad već nema kog drugog da to radi. O njegovim je moćima svašta napisano, a narod je verovao, i nisu samo stranci bili oduševljeni. I mnogim je belo-građanima dozlogrdilo da se plaše svojih komšija, i svi su se nadali da će čovek-noć rešiti sve njihove probleme. Čovek-noć postao je svojevrsna antiteza belom-gradu.

Mišljenja su bila podeljena, ali ne u okviru građanstva, već unutar svakog pojedinca, ponaosob. O da, neko je iskoračio iz mraka i spasao to dete, u to nije bilo sumnje, protiv tolike grupe on sam nije mogao. Čak se i članovi grupe koji su uhvaćeni, zaklinju da ih je presrelo neko misteriozno ljudsko biće.

Ali sa druge strane, ovo je malo-grad, ! Superheroji su američki izum, otkud jedan ovde? I obično su rezultat nekog naučnog experimenta koji se otrgao kontroli. A u malo-gradu se ljudi bave sportom, alkoholom, krađama, da, neki stranci filozofijom, ali naukom ne. Nikako. Neki su se belo-građani rugali ideji o superheroju koji brani ugrožene, ali činjenica je da se nikakav ispad nije desio u narednih par dana.

Svi su u belo-gradu već pomislili kako je ova nova godina zaista i donela neke promene. Vreme je prolazilo korak po korak, sneg je padao, avioni su leteli, i jedna mala dosada se uvukla u grad u kome se ništa nije dešavalo.

Ali onda se desilo. Pucnjava u osnovnoj školi, dvoje mrtvih. A čovek-noć? Možda se nije pojavio jer je bio dan? Gluposti, ko još ima takvog polovičnog superheroja, sa radnim vremenom? Zar su sada samo noću bezbedni? Možda im je superheroj dao tu jednu šansu, a oni je nisu iskoristili i sad su gotovi. Vapaj se razlegao gradom. Grafiti na zgradama su molili čoveka-noć za spas, novine, etar je ječao za njim, stah je ponovo postao izvestan. Nova ubistva. Novi zločini. Od čoveka-noći ni traga. Jedna je devojka izašla na trg sa gajbicom kisele vode i pozajmljenim megafonom i pokušala skrenuti pozornost prolaznika, da su svi oni ljudi-noć, ako nisu ili ne žele biti belo-građani da svako ima snagu da štrči, ako to želi i da stvari ne moraju biti ovakve ako oni to ne žele. Rekla im je da je problem sa čovekom-noći taj što je on neko drugi, a ne oni sami. A sami su odgovorni, i sve tako, ali malo-građani se nisu slagali. Nisu želeli slušati osobu koja govori sa bezalkoholnog pića, a još manje žensku osobu. Ubrzo se pročulo da je tu lujku nedavno napustio dečko da bi emigrirao. Ismejali su je i ubrzo zaboravili, da bi se vratili strahu od mraka, i nasilju nad bližnjima.

Eventualy, bez obzira na kriminalni dosije, devojka na bezalkoholu je uspela da dobije vizu ubedivši komisiju, da je hapšena na političkoj bazi. Danas živi u Berlinu, farba se u jarko crveno, sastavlja kraj s krajem pisanjem i angažuje se na očuvanju životne sredine.

Umetnik je nedavno dobio oskara. Bio je oženjen dva meseca A.J. Njegovi posteri krase sobe tinejdžerki širom sveta.

Mali stranac je osnovao bend. Bili su uspešni koliko je moguće u takvoj sredini. Kasnije je i on emigrirao. Ugojio se i ugrađen mu je bajpas.

Nikada se nije otkrilo ko je zapravo bio čovek noć.