Jazlice - You Showed Me How To Do, Exectly What You Do, And Now You Love Me To

Za izbore je bio organizovan prevoz - vozom! Ja sam vozom jednom putovala i tad su mi skrcali glavu velikim drvenim sandukom. Zato sam ovako lepa. Ali sad nije bila tolika gužva. Dakako, bilo je jednako dosadno. Provetravala sam poštu svako pola minuta, što je pet puta češće neg li obično. Jedine opstrukcije pravili su tuneli i zabaciti krajevi sela nam u kojih nije bilo mreže. Nekako stigavši u Čačak dobila sam mail od Kastora. Kaže da mu je pao sistem, što će biti petnaesti puta u poslednjik mesečak dana, te da mu opet pošaljem priče. Ovo me je iznerviralo. Pa nema ni sedam dana kako sam mu ih poslala. Stoga sam rešila da ga zovnem i dam mu instrukcije kako da ih sam skine s neta, bez mog učešća. Broj u mobilnom nemam. Obrisala sam sve brojeve koji imaju veze s tobom i skoro sve što ima veze s tobom još ono veče kad si oponašao prijatnost ophođenja članova "Srpske radikalne stranke". Jedino su preživele pričice o tebi, koje sam umnožila i dala poverljivim ljudima.Bio je to mudar gest, jer ti su textovi nastajali u različitim fazama našeg poznanstva. Ako bih ih jednom uništila ne bih mogla iznova da evociram neke od tih uspomena, osobito one prijatne trenutke jer sam sada sklona da sumnjam da su oni baš bili kakvim sam ih ja tada doživela. Postavlja se i pitanje zašta će mi tvoji brojevi kad ih znam napamet? Okrenula sam broj. O čemu sam mislila ne znam, kad mi nije palo na pamet da ćeš biti u Čačku dan uoči izbora. Kada si podigao slušalicu nisam znala ku' ću. Nismo se ni jednom videli (a kamo li čuli) od gnusne mi noći ispred ODEONA. Iskreno nije mi to ni sad trebalo. DU: Hallo? ICH: (gut) Stan Zala? DU: Da. ICH: Kastora mogu li dobiti? DU: Molim? ICH: Kastor mi treba! (Davim se u nemoći) DU: Katarina ti si? ICH: Ja sam. (e jebiga) DU: Jabuke ovde! ICH: Ah!?! DU: Eto došao sam kući za izbore! ICH: I ja. Je l' ti brat tu? DU: ...Jeste. O čemu sam trabunjala s Kastorom jedva se sećam. Znam da su mi noge bile gumene. Htela sam crći. Ti bi da pričaš sa mnom. Ali mene još boli ona čizma koju si mi ostavio tuda-svuda po leđima. Mnogo mi je žao. Volela bih da mi to nisi učinio. Sada bismo mogli da razgovaramo. Ali ti si kriv. A i meni je sigurno teže nego tebi. Ti treba meni da se izviniš. Ne shvatam kako si to izveo. Od jedinog coveka sa kojim sam mogla u bilo kom trenutku da razgovaram, postao si jedini čovek sa kojim se plašim pričati. Jer, šta ako opet poludi? Šta ako mi opet skrca srca?