Javila Se Svetlost

Ležala sam. Čekala. U mislima. U mislima sam opet bila posvećena tebi. U sobi do moje spava moja majka. Deli nas zid od papira. Čujem je kako diše. Polusprat iznad mene, i dakle, pola zida, od papira od mene spavaju moja sestra, njen muž i derište. Osećam se tako stešnjeno. Pod prismotrom. Bez slobode govora, misli i disanja. Majka misli da se drogiram. Motri svaki moj uzah. Ležim i čekam. Ne znam šta. Nadam se da čekam da me zovneš. Mislim se kako bi bilo lepo da me zovneš. Kad bi samo... Ali ne, to je nemoguće, ti me mrziš, rekao si mi to. Kad bi samo... U sobi se javila svetlost. Bio je to moj mobilni. "On je!" pomislih. Na ekranu nije bilo identifikacije. Pisalo je samo +3811145. Stara centrala! Beograd! Ti si u Beogradu. Niko drugi ko bi me eventualno mogao zvati nije u Beogradu. Ti si! Javila sam se ali se iz siemensovog zvučnika začulo samo krkljanje. "Molim?" uzviknuh očajnija i od ove veze. Jedva sam razabrala rečenicu: "Ćao, ćao, Jabuke ovde, sećaš se?" Niušta nisam sigurna. Provokacija? Jabuke ima meko r. Ali ovaj nije izgovorio ni jedno r! Boja glasa? Ne znam. Veza je tako loša da može da bude, ali ne mora da znači. Toliko loša da nisam sigurna ni da li je rekao Jabuke ili Bruke. Dodatno to pitanje "Sećaš se?" Kako bih ikako mogla da zaboravim. Pokušah da se setim nekog drugog Jabuke, ili Bruke, koji bi imao smisla da izgovori: "Sećaš se?" Ne usuđujem se ponoviti: "Molim?" Šta ako jesi ti? To bi baš bilo kretensko pitanje. U sred mog premišljanja ko bi to mogao da bude, veza je prekinuta. Rešila sam da verujem da je u pitanju bio samo pogrešan broj. U suprotnom okrenuo bi ponovo. Samo pogrešan broj! Ali kakav baxuz sam ja, kakav prišt na samom konceptu sreće, kada me baš takav pogrešan broj snađe u baš ovakvom trenutku očajanja.