Omerta

Exit. Ja sam već prisiljena da se pravim cool. Ti si super fin prema meni. Padam u depresiju. I ja zelim da budem super fina prema tebi, ali kad sam ja takva, ti si čisto zlo prema meni. A naprosto si predivan. U belom. U beloj potkošulji. U belim pantalonama. Kao anđelak. Ja ležim na krevetu, sušim oči vazduhom, a ti si bos. Gledam tvoja stopala. Sve na tebi je prekrasno. Primičem se ivici kreveta jer mi ona zaklanja pogled, kako bih videla tu belinu, te prstiće, taj sklad. Ono što ja ne shvatam, je da me ti gledaš. Vidiš. Prvi je put da ti ne smeta. Prišao si mi da mi se obratiš, i činjenica da opet balavim nad tvojom pojavom te neće pokolebati. Zato nisam ukapirala da me vidiš. Nisi me sprečio u gledanju. I zato mi ivica kreveta zaklanja vidik, jer si mi prišao. Oslovljavaš me po imenu, celi drugi put od kad se znamo. Zato što ja ne kapiram da hoćeš da mi se obratiš, samo gledam tvoja stopala. Tražiš mi da ti pošaljem sms. Pizdim što mi išta tražiš a nećeš ništa da mi daš. Ni ta stopala. Ni tvoje bušne čarapice. Ništa.

Pizdim.